MOJA PRIČA

MOJA PRIČA

Doktorima sam već skrenula pažnju tokom trudnoće – jer sam se naglo debljala tokom zadnja tri mjeseca, ali to po svim parametrima i dalje nije bio znak za uzbunu. Rekli su mi da je to normalno jer beba tad najviše raste. Od poroda trebalo je šest godina da zapravo dobijem pravu dijagnozu. Imala sam neke čudne valunge – sumnjali su da je od hormona,  jer je normalno da je prolaktin visok tokom dojenja, a ja sam se konstantno osjećala loše, May je prvi put prespavala noć sa 18 mjeseci, tako da je ta hronična neispavanost dovela do toga da sam se osjećala kao da ludim. Moje stanje je podsjećalo na postporođajnu depresiju – iako zapravo nije imalo nikakve veze s tim. Loše sam se osjećala jer mi je stalno padao šećer nakon obroka.

Istina je da nisam uzimala nikakve vitamine jer sam željela da se vratim na neku normalnu kilažu – tako da sam izbacila Prenatal koji sam pila u trudnoći iako se savjetuje i dojiljama. Jako sam malo jela jer sam željela da smršam jer mi više organizam nije mogao podnijeti težinu koja nije normalna za moje tijelo. Leđa su me stalno boljela. Kosa mi je opadala, koža bila suha i sa lišajevima. Konstantni umor. Kompletno tijelo je bilo napuhano, puno vode, desna noga je bila 10 cm deblja od druge. Vodu sam pokušala izbaciti prirodnim diureticima, išla sam na LPG, Regen tretmane, anticelulitne masaže, limfne drenaže….ništa nije pomoglo.

Počela sam trenirati 6 mjeseci nakon porođaja, obzirom da je bio carski – ali promjena nije bilo. Čekala sam da prestanem dojiti i da se hormoni vrate u normalu, ali promjena i dalje nije bilo. 2013 sam počela trenirati sa trenerom i imala sam male pomake ali veoma male s obzirom da sam jela oko 1000 kcal dnevno i stalno hodala i trenirala i bila pod nadzorom trenera. Znala sam mu slati dnevne jelovnike i slikati šta jedem. Ništa. Probala sam sve moguće dijete ali pomaka nije bilo. Adis Abdulović, moj trener, shvatio je da je problem u nečemu što jedem prije treninga – testirali smo, jedno jutro sam jela voće, jedno ugljikohidrate, jedno proteine i jedno sam trenirala na prazan stomak. Najbolje sam se osjećala i imala najviše snage kada sam trenirala bez ikakvog unosa hrane. Javila sam se dr Zeliji Veliji Ašimi, obzirom da je ona bila doktorica i moje sestre godinama, a i zato što sam čula da je najveći stručnjak u polju. Čim je saslušala moje probleme i pogledala me – rekla je obavezno uraditi OGTT test sa inzulinemijama, uz ostale nalaze. To je prvi put da je neko spomenuo inzulinsku rezistenciju. 

Nalazi su zaista dokazali inzulinsku rezistenciju jer mi je nakon unosa glukoze – umjesto da se šećer digne, padao. Hipoglikemija. To se zapravo događalo svaki put kada bih nešto jela tokom 6 godina. Također sam dobila i ostale dijagnoze – obesitas, hipotireozu i hipovitaminozu, a 2017 PCOS. U mom organizmu nije bilo uopšte D vitamina neophodnog za pravilno funkcionisanje organizma. Napokon sam mršala ali tokom borbe kilogrami su se znali vraćati, meni bi oticale noge, tijelo, lice, jer mi je organizam zadržavao vodu – sve zbog inzulinske rezistencije. Najveći problem je bila voda, jer jedno jutro nisam mogla stati na noge. Na terapiji sam i pod konstantnom kontrolom doktorice, od septembra 2016 godine.  Borba je trajala tokom cijelog projekta Eurosong – i tokom velikog stresa kilogrami su se znali vraćati, ili tokom putovanja kada nisam mogla tačno znati šta se nalazi u hrani i da li jedem ono što mi je dozvoljeno.

Doktorica je savjetovala da izbacim šećer, bijelo brašno, tjestenine – ja sam izbacila u potpunosti gluten i šećer, laktozu i soju. Krompir i rižu jedem jednom sedmično zbog visokog glikemijskog indeksa. Nikada ne pijem nikakve sokove čak ni cijeđene – voće jedem u izvornom obliku. Pijem jako puno filtrirane vode, čaj i kafu. Većinom jedem samo ono što ja napravim. Jako sam disciplinovana osoba i nije mi teško jer je moje zdravlje u pitanju. Bezglutenski proizvodi su ok, ali u većini imate mlijeko ili šećer – tako da nikad ne kupujem gotov bezglutenski hljeb. Ako baš moram jesti hljeb pravim ga od mljevenog lana, a jedem i kukuruzno, rižino i heljdino brašno.

Na slikama sam ja 2 god nakon poroda i sad. Razlika je 32 kg. Razlika je i u tome da sam za godinu i po na nalazu skinula dijagnozu obesitas, za dvije godine vratila inzulin u normalu, podigla razinu vitamina D i smanjila TSH. Ono što je najbitnije je da mnogo žena zapravo ima inzulinsku rezistenciju a ljudi im liječe posljedice a ne zapravo uzrok. Jako je bitno dobiti pravu dijagnozu. Apelovala bih na sve ljude da paze na sebe i svoju djecu jer je veliki porast inzulinske rezistencije i dijabetesa kod mladih ljudi. Ako se inzulinska rezistencija ne otkrije i ne liječi, dobićete dijabetes nakon nekoliko godina. Najveći uzrok tome je nepravilna prehrana – previše ugljikohidrata i šećera u prehrani, nedovoljno kretanja i fizičke aktivnosti. U svim školama – u menzama vidite samo sendviče, peciva, pite, kolače i sokove. Djeca za užinu nose sendviče i čips. Svaki dan. To je nešto na čemu mi kao društvo moramo da radimo, jer kao što vidimo pune su nam bolnice ljudi svih godina, koji imaju određene probleme. Poražavajuće. To je posljedica onoga što radimo sami sebi.

 

 

Share This!
Show Buttons
Hide Buttons